Mirza Džomba: Sve o mojim prijateljima

Piše: Predrag Žukina

Od 1997. nije propustio nijedno važno natjecanje hrvatske rukometne reprezentacije. Ovo europsko prvenstvo morao je propustiti zbog ozljede. Nervirao se gledajući svoje prijatelje na televiziji, a onda više nije mogao izdržati. Otputovao je na polufi

Ru­ko­me­tni “fa­kin” Mir­za Džom­ba je­dan je od ­onih ne­sre­tni­ka – uz Vla­du Šo­lu, Ve­dra­na Zr­ni­ća, Go­ra­na Špre­ma, De­ni­sa Bun­ti­ća – ko­ji je ne­i­zo­sta­vni ko­ta­čić u mo­za­i­ku uspje­ha ru­ko­me­tne re­pre­zen­ta­ci­je, a – ne­ma ga na Eu­rop­skom pr­ven­stvu.

Dok Ba­lić & ­company “gi­nu” u Nor­veškoj, Džom­bu i spo­me­nu­te mu ko­le­ge više su si­le za­dr­ža­le u Hr­vat­skoj. Teška ozlje­da, kao u Džom­bi­nom slu­ča­ju, bi­la je ja­ča od pre­ve­li­ke že­lje za odla­skom u Nor­vešku po no­vo odli­čje. Mir­za je do­sa­dašnji ti­jek na­tje­ca­nja na EP-u od­gle­dao na TV?ekra­ni­ma u društvu ko­le­ga. Bez ima­lo dvoj­bi, pri­znao je ka­ko je ta­ko nešto mno­go te­že po­dni­je­ti ne­go igra­ti.

Neizdrživ osjećaj

- Pr­vi, i na­dam se po­slje­dnji put, pro­pu­stio sam ne­ko ve­li­ko na­tje­ca­nje. Osje­ćaj je na­pro­sto ne­i­zdr­živ, teško mi je i opi­sa­ti taj ­stres. Naj­ra­di­je bih ­kroz ­ekran usko­čio u te­ren i po­mo­gao de­čki­ma s ko­ji­ma sam bez pre­ki­da od 1997. na SP-u u Ja­pa­nu. Prošao sam sve, si­to i rešeto i ­igrao na sva­koj našoj uta­kmi­ci – već de­set go­di­na. Teško sam pro­ži­vio sva do­sa­dašnja ­iskuš­enja ko­ja su de­čki prošli u Nor­veškoj – re­kao je Džom­ba u ra­zgo­vo­ru vo­đe­nom u Za­gre­bu sa­mo ne­ko­li­ko sa­ti pri­je no što je usko­čio u čar­ter ko­jim je otpu­to­vao u Lil­le­ha­mer ka­ko bi bo­drio svo­je pri­ja­te­lje u ­završni­ci tur­ni­ra.

- Je­dno­sta­vno sam mo­rao oti­ći “go­re”. Ne bih izdr­žao u Za­gre­bu. ­Idem u pr­vi red na tri­bi­na­ma. Ako tre­ba, ­uzet ću za­sta­vu i vo­di­ti na­vi­ja­nje – do­dao je Džom­ba ko­ji je u ne­ko­li­ko cr­ta po­kušao opi­sa­ti ne­ke od ka­ra­kte­ri­sti­ka svo­jih su­i­gra­ča za ko­je je po­zna­to da su naj­bo­lja sport­ska “kla­pa” ­otkad je sa­mo­stal­nog hr­vat­skog spor­ta. Či­nje­ni­ca je da ni­tko do sa­da u mom­ča­di(ma) ni­je ­imao ta­kvu ko­he­zi­ju i za­je­dništvo kao što je to slu­čaj s aktu­al­nom sku­pi­nom ko­ju vo­di Li­no Čer­var. Uo­sta­lom, ni­je sa­mo po­je­di­na­čna sport­ska ge­ni­jal­nost ta ko­ja je hr­vat­skom ru­ko­me­tu do­ni­je­la olim­pij­sko, svjet­sko zla­to i ­pregršt dru­gih uspje­ha. Do­ni­je­lo im je to nji­ho­vo za­je­dništvo na sva­kom, ne sa­mo sport­skom pla­nu.

- ­Otkad sam u re­pre­zen­ta­ci­ji, prošlo je mno­go igra­ča i baš ni­ti za je­dno­ga ne mo­gu re­ći da se u nju ni­je uklo­pio. Ni­ti je­dnu ru­žnu ri­ječ ne mo­gu re­ći o oni­ma ko­ji više ne igra­ju, ni­ti oni­ma ko­ji su tek ušli u re­pre­zen­ta­ci­ju. Bez obzi­ra na uspje­he, svi su osta­li obi­čni nor­mal­ni de­čki s ko­ji­ma se na­ci­ja, oči­to je, vr­lo la­ko po­i­sto­vje­ću­je. Ni­tko ni­je “po­le­tio” i “pu­knuo” pod te­re­tom sla­ve. To­li­ko smo nor­mal­ni da izme­đu nas go­to­vo ni­kad ne pa­da­ju teške ri­je­či. Kad ih ima, to je naj­češće ti­je­kom na­por­nih pri­pre­ma kad se tre­ni­ra sa­ti­ma i svi su po­ma­lo na­bri­ja­ni. No, za pet mi­nu­ta sve se uvi­jek za­bo­ra­vlja.

Ka­kav je tko od nje­go­vih su­i­gra­ča, Džom­ba je po­kušao opi­sa­ti u ne­ko­li­ko kra­tkih cr­ta:

- Iva­no Ba­lić? Sta­no se piše – vo­đa. Mo­gu se slo­ži­ti s tim jer je ge­ni­ja­lan ­igrač o ko­jem pu­no ovi­si. Vo­đa je, ali sa­mo na te­re­nu. ­Izvan te­re­na je mo­žda i naj­sa­mo­za­taj­ni­ji, naj­skro­mni­ji i naj­po­vu­če­ni­ji od ­svih igra­ča. Ia­ko je naj­bo­lji na svi­je­tu, ma­ksi­mal­no uva­ža­va mišlje­nje osta­lih igra­ča, pa i ­onih naj­mla­đih ko­ji su tek upa­li u re­pre­zen­ta­ci­ju. Uvi­jek su­zdr­žan, pri­ja­telj kao i svi osta­li.

“Bla­žen­ko La­cko­vić?”?Džom­bi je au­to­mat­ski “izle­tio” osmi­jeh.

- Lac je kla­si­čni “Za­go­rec” u ­onom po­zi­ti­vnom smi­slu, do­bri­či­na do bo­la. Vje­ro­ja­tno ni­kad u ži­vo­tu ni­ko­me ništa ru­žno ni­je re­kao. S ­njim se go­to­vo ne­mo­gu­će po­rje­čka­ti ili po­sva­đa­ti. Pe­tar Me­tli­čić je pra­vi, naj­bo­lji pri­ja­telj, čo­vjek pun ra­zu­mi­je­va­nja. S ­njim sam di­je­lio sve, je­li smo, pi­li, za­je­dno izla­zi­li. Pe­ro je kla­si­čni obi­telj­ski čo­vjek, ­otac i su­prug “do bo­la”. Svi­ma na­ma obi­te­lji su naj­va­žni­je, no on je u toj “pri­či” sva­kim di­je­lom ­svog bi­ća.

Džom­ba tvr­di da u re­pre­zen­ta­ci­ji vla­da ide­al­no ozra­čje – kao u re­kla­mi ko­ju su de­čki uo­či EP-a sni­mi­li za Te­le 2.

- Uvi­jek je ne­tko na “ta­pe­ti”, uvi­jek ne­tko “na­stra­da”, kao “ma­li” Do­ma­goj Du­vnjak u tim re­kla­ma­ma. Naj­va­žni­ja ka­ra­kte­ri­sti­ka Da­vo­ra Do­mi­ni­ko­vi­ća je to što je naj­ve­ći za­ba­vljač u društvu. Fra­jer pam­ti sva­ku fo­ru, sta­ru i de­set go­di­na, i uvi­jek će je u pra­vom tre­nu­tku po­no­vno akti­vi­ra­ti ka­ko bi nas za­ba­vio i ne­ko­me “na­mje­stio”. Čo­vjek pam­ti sve, valj­da ima fo­to­graf­sko pam­će­nje. Ni­je nor­ma­lan. Ina­če je mo­žda i naj­ve­ći emo­ci­o­na­lac me­đu na­ma, ia­ko ni­je ta­kve ­vanjšti­ne. Ne tr­pi ni­ka­kvu ne­pra­vdu. Kra­si ga još je­dna “vr­li­na” – ra­no uju­tro ne­moj­te ga di­ra­ti jer je naj­češće “na­bri­jan”.

­Igor Vo­ri ta­ko­đer ima je­dnu ve­li­ku “vr­li­nu”:

- To je čo­vjek ko­ji naj­više pri­ča, on se ni­kad ne “ga­si”. Bi­li smo ci­me­ri i teško sam po­dno­sio to što on uju­tro pr­vo otva­ra ­usta, a tek on­da oči. Na­ve­čer, pak, za­tva­ra pr­vo oči pa tek on­da ­usta. To ni­je nor­mal­no ko­li­ko čo­vjek mo­že pri­ča­ti. I?kad tre­ba i kad to ni­je nu­žno. On spa­va i pri­ča.

‘Ministar obrane’

Džom­ba se pri­tom sam se­bi na­smi­jao po­mi­slivši ka­kvu će re­a­kci­ju kod Vo­ri­ja iza­zva­ti ova nje­go­va izja­va.

Li­no Čer­var je za Džom­bu “ve­li­ki emo­ti­vac, mo­ti­va­tor, psi­ho­log”. O?nje­mu Mir­za, oče­ki­va­no, ­ipak ni­je že­lio izno­si­ti ne­ke “pi­kan­te­ri­je”. Ne­ke od “vru­ćih”, a bi­lo ih je ti­je­kom go­di­na do­sta, ni­je izno­sio ni­ti o svo­jim su­i­gra­či­ma. ­Ipak:

- Vo­ri i da­nas sku­plja zna­čke kao ku­ća­ni­ce iz so­ci­ja­li­sti­čkih vre­me­na. Do­mi­ni­ko­vić je uju­tro pra­vi Mr­gud iz Štrump­fo­va. Ton­či Val­čić je žde­ro­nja. Ne ­znam ka­ko ima ta­kvu li­ni­ju ia­ko je­de kao ma­la sva­dba. Šo­la po­ne­kad zna bez ra­zlo­ga “cen­dra­ti”. Ako je Do­mi­ni­ko­vić po­ne­kad “ne­ra­spo­lo­žen” i lju­tit, naj­ve­ći ku­le­ri su Ba­lić i Jer­ko­vić. Go­to­vo ništa ih ne mo­že izba­ci­ti iz ta­kta. Naj­ve­ći pe­hi­sti su Me­tli­čić i La­cko­vić. ­Njih uvi­jek ne­tko “po­go­di u oko”. Tko je naj­ve­ća ljen­či­na, tko se iz­vla­či i si­mu­li­ra na tre­nin­zi­ma? Ni­tko, sva­kog bi bi­lo ­sram ra­di­ti to dok dru­gi gi­nu.

Kod ko­ga se na­ku­pi­lo naj­više si­tnih po­ro­ka? Džom­ba ni­je mo­gao odgo­vo­ri­ti.

- Svi smo mi nor­mal­ni de­čki i svi ima­mo si­tne po­ro­ke. Kad se sla­vi, “pošte­no” sla­ve svi – kad se ra­di, ra­de i kr­va­re svi. Ne­ma sre­di­ne.

Ja sam naj­ve­ća spa­va­li­ca, re­ci­mo lijen­či­na u re­pre­zen­ta­ci­ji

Skroman i samozatajan kao uvijek, Džomba se na kraju razgovora sam “ponudio”:

- Svima sam podijelio “packu”. Nisam ni ja svetac, što je sa mnom?

Da, kakav je Mirza Džomba “u ogledalu” Slatko, naravno, dolazi na kraju i Mirza je nakon kratkog razmišljanja zaključio:

- Ja sam najveća spavalica, recimo ljenčina u reprezentaciji. Ponekad sam nervozan i ima dana kad me, posebno na pripremama, moraš ostaviti na miru. No, ima dana kad mi možeš i skakati po glavi.

O?svojim vrlinama nije želio govoriti. Skromni dečko Mirza. (Ne, nije to šala, on je zaista takav.)

- Neka drugi o tome sude, ne mogu sam sebe hvaliti. No, mogu reći da sam pun vrlina kao šipak koštica – šeretski je zaključio. Iako se, naravno, pokušao našaliti na svoj račun – to je zaista tako. Odgovorno to možemo zaključiti.

Mirza Džomba je dobri duh rukometne reprezentacije. Čovjek kojem je “zarazni” osmijeh znak prepoznavanja. I?na terenu, umjesto grča, osmijeh mu ne silazi s lica. Jednako je zabavan i srdačan sa svojim kolegama, kao i sa svakim navijačem na ulici. Svaka minuta provedana s njim dobro je utrošeno vrijeme. Možemo to sada slobodno reći – otkad je Tarik Filipović uplovio u bračne vode – Mirza Džomba je definitivno najpoželjniji neženja u Hrvatskoj. Navijačice – navalite! No, znajte, Mirzini su standardi, kao i na rukometnom terenu – vrlo, vrlo visoki.